Anksioznost je emocionalno stanje koje karakteriše osećanje nelagode, nemira, opšte napetosti, zabrinutosti i predviđanje moguće opasnosti i pretnje. Javlja se kada osoba procenjuje da njena celokupna životna situacija prevazilazi njene sposobnosti, kada procenjuje da nije u stanju da izađe na kraj sa životnim teškoćama i događajima.
Treba razlikovati anksioznost i strah, jer se često mešaju. Strah se doživljava kada postoji realna opasnost u okruženju i osoba pribegava reakcijama borbe, bega ili zamrzavanja. Anksioznost se javlja u situacijam kada osoba zamišlja ili preuveličava probleme u budućnosti i tada se parališe.
Anksioznost je normalana pojava u svakodnevnom životu. Normalna anksioznost ima motivacijsku i adaptivnu funkciju, podstiče na razmišljanje, planiranje, oprez i sprečava ponovna izlaganja neugodnim i bolnim situacijama. Ovakva anksioznost je pod kontrolom pojedinca.
Anksioznost ima nekoliko komponenti:
- Subjektivnu (kako je osoba doživljava)
- Fiziološku (biološko-telesnu)
- Kognitivnu (misaonu)
- Bihejvioralnu (ponašajnu)
Fiziološko ispoljavanje anksioznosti, ono šta osoba oseća (lupanje srca, preznojavanje, tremor, gušenja, nedostatak kiseonika, ubrzano disanje, bol u stomaku, mučnina, proliv, povraćanje i dr.) mogu biti pojačane zbog genetski uslovljene pojačane funkcije vegetativnog nervnog sistema ili kao posledica specifičnih misaonih uticaja i poremećaja. Na kognitivnom planu se u stanju anksioznosti često sreću pogrešno tumačenje telesnih simptoma anksioznosti, precenjivanje opasnosti, potcenjivanje sopstevnih sposobnosti suprotstavljanja opasnosti i fokusiranje pažnje na one delove spoljašnjeg i unutrašnjeg okruženja koji se doživljavaju kao opasnost. Patološka, preterana anksioznost može ometati i normalno odvijanje drugih kognitivnih funkcija, poput opažanja, koncentracije, pamćenja i učenja. Na ponašajnom planu najčešće se viđa izbegavanje situacija ili objekata za koje se pretpostavlja da će izazvati anksioznost, potom obezbeđivanje i traženje razuveravanja (da ne preti opasnost), i preteran oprez, naročito u novim i nepoznatim situacijama.
Pitanje poremećaja, pitanje je intenziteta, trajanja i broja prisutnih simptoma. Svi smo mi ponekad više ili manje anksiozni. Anksioznost je poremećaj kada je produžena i počinje da narušava svakodnevno funkcionisanje, i tada treba potražiti stručnu pomoć.
Anksiozni poremećaji koji su zajednički deci, adolescentima i odraslima su panični poremećaji, specifične fobije, opsesivno-kompulzivni poremećaj i posttraumatski stresni poremećaj.
Smatra se da su psihološki faktori značajni u nastanku, trajanju i jačini bolnih simptoma kod dece emocionalna preosetljivost deteta, slabije izražavanje negativnih emocija ili neizražavanje emocija u određenim situacijama, ’’težak’’ temperament, sugestibilnost, niže samopoštovanje, spoljašnji lokus kontrole. Emocionalni problemi javljaju se kod 5% dečaka i 14% devojčica na uzrastu od 12 – 16 godina.
Anksioznost, kao emocionalno stanje koje se karakteriše osećajem neugodnosti, nemira i napetosti, predviđanjem moguće opasnosti, praćena mnogim fiziološkim promenama, je univerzalno iskustvo, te su anksioznost i anksiozni poremećaji među najčešćim psihičkim poremećajima u savremenom društvu. Procenjuje se da je različitim oblicima anksioznih poremećaja pogođeno čak od 20 – 30% populacije. Od anksioznih poremećaja relativno često obolevaju i deca, između 6 i 18%, međutim simptomi anksioznosti kod njih često ostaju neprepoznati, te samo manji broj dece s takvim unutrašnjim tegobama potraži stručnu pomoć. Uzrast na kome se pojavljuju, tok i ishod različiti su za različite anksiozne poremećaje.
Autor teksta:
Maja Pisarić
Master psiholog i specijalista medicinske psihologije
.
