Na vrhu skoro svake liste stresnih situacija je smrt roditelja. Razlozi su vrlo jasni, razvija se osećaj: napuštenosti, nesigurnosti, nepoverenja, tuga, gubitak. Dolazi do preispitivanja osnovnih principa po kojima svet funkcioniše, sumnja u budućnost, dublje razumevanje nestalnosti. I uvek nezadovoljstvo zbog nedobijenog odgovora na pitanje: Zašto? Deca mogu da osećaju tako dubok gubitak kontrole da budu nesigurni ostatak života.
Za dete mlađe od 7 godina, smrt u porodici može biti vrlo zbunjujuća. Većina dece na tom uzrastu može da razume samo ono što su sami doživeli. Oni doživljavaju smrt kao privremenu, kao san, i očekuju da se pokojnik vrati svakog trenutka.
Deca od 7 do 11 godine, obično razumeju da je smrt zaista trajna, ali oni to razumeju veoma lično. To ih tera da brinu o svojoj smrti. Dok drugi tuguju zbog gubitka, mogu da postavljaju mnoga uznemiravajuća pitanja: „Da li umiranje boli?, Da li ću ja umreti?, Kada ćeš ti umereti?“
Pošto su sva deca, posebno tinejdžeri, egocentrični, ona mogu potajno da veruju da mogu da izazovu smrt besnim razmišljanjem o umrloj osobi. Ili da je smrt kazna zato što su uradli nešto loše. Ova deca se ne suočavaju samo sa gubitkom već i sa krivicom. Važno je ponavljati im da smrt nije njihovo delo.
Ako roditelj umre, preostali roditelj će biti pod dvostrukim stresom – oplakujući veliki gubitak i noseći teret pomaganja deci da se nose sa situacijom. Deca će preslikati ponašanje preostalog roditelja.
Sahrane pružaju šansu detetu da izvuče utehu iz cele porodice. Videti sve tamo zajedno kako tuguju može doneti malo utehe detetu – kao što može i za sve prisutne. Deca će videti da je normalno čak i zdravo biti tužan. I da sahrane nisu užasne i misteriozne, kao u nekim filmovima. Decu treba pripremiti na različita ponašanja članova porodice, neki mogu beskrajno da plaču, neki da ćute, drugi izbegavaju poglede drugih. Dajte detetu do znanja da može da izrazi tugu na bilo koji način koji smatra prihvatljivim, koji mu prija i da treba da poštuje tuđ način ispoljavanja emocija.
Kako biste pomogli detetu da se bolje pripremi za visoko emocionalno nabijene delove sahrane, ohrabrite ga da postavi sva pitanja koja ima. Pokušajte da odgovoriš na njih, bez obzira koliko Vama čudno zvučala. Ponekad ono što deca zamišljaju je mnogo gore od istine. Važno je da dete ima osećaj da ste ga saslušali.
Često su i odrasli sami u šoku kada dožive smrt bliskih osoba, supružnika, roditelja, brata ili sestre, i tada je još teže obratit pažnju na ono što deca prolaze. Ako Vaše dete počne da se ponaša na način koji zahteva Vašu pažnju, možete biti sigurni da pati i da mu je potrebna Vaša toplina. Promovišite ideju da je sahrana ceremonija isceljenja, vreme da se ispoštuje život preminulog možda čak više nego oplakivanje njegovog odlaska.
Ponovo pokušajte da pomognete deci da slobodno ispolje svoje emocije. Neki, naročito dečaci, misliće da je cilj da se spreči ispoljavanje emocija. Ne žele da budu posmatrani i doživljeni kao bebe. Takođe, mogu videti da odrasli plaču, a to ih može uplašiti i zbuniti. Stalno ih podsećajte da su njihova osećanja, kao i osećanja svih prisutnih adekvatna i da ni jedan oblik emotivnog ispoljavanja nije neprihvatljiv.
Možda, će biti potrebno čak dve godine da Vaše dete apsorbuje pun uticaj smrti. Deo tuge može trajati ceo život. Ali kroz sve to, ostanite fokusirani sa svojim detetom na činjenicu da se život nastavlja. Čak i kada to znači da se tuga zbog gubitka nastavlja.
