Ponekad etiketiranje deteta, nazivanje deteta stidljivim je samoispunjavajuće proročanstvo. Ako se dete susteže od ljudi, sporo stiče prijatelje, tihi su, rezervisani, roditelji brinu da je to zato što su nešto uradili. Međutim, verovatnije je da je dete takvog temperamenta.
Većina stidljive dece se tako rodi, i za to je odgovoran autonomni nervni sistem. Ova stidljivost, kažu psiholozi koji se bave istraživanjem ove osobine, može biti registrovana kod odojčeta. Uznemireni, npr. pokretima mobilnog telefona, snimcima ljudskog glasa, oni stisnu ruke i noge grčevito, besne, plaču. Pre svega rastu njihovi otkucaji srca. Sve su ovo pokazatelji da su bebe izložene psihološkom i fiziološkom stresu. Kako rastu, preosetljiva deca uče kako da izbegnu situacije koje bi mogle da izazovu uznemirenost i strah.
Istraživači ukazuju da je ova osobina nasledna. Stidljivost, kao osobina nije ni dobra ni loša. Problem detetu prave roditelji koji žele da dete bude drugačije, prodorno, da ne bude stidljivo.
Ipak, stidljivost može mnogo da učini razvoj deteta komplikovanijim, utičući na njihovo samopoštovanje. Npr. sprečava decu da postavljaju pitanja u školi ili da se jave ukoliko znaju odgovor, čekaju da budu prozvana. Ometa ih u upoznavanju sa vršnjacima. Dozvoliće nasilniku da se loš ponaša prema njemu. Ugušiće vrlo kreativnu ideju iz straha da neće biti prihvaćena. Roditelji poznaju svoje dete i žao im je što ga drugi ljudi ne mogu upoznati na pravi način, onakvo kakvo je.
Da li stidljiva deca moraju da odrastu u stidljive odrasle ljude? Mogu li roditelji nešto da urade da pomognu stidljivoj deci da se osnaže i budu sposobni da odgovore na socijalne izazove? Da, odgovor na oba pitanja je pozitivan. Možete mnogo da uradite da pomognete svom detetu. Prva i možda najvažnija stvar je da Vaš vaspitni stil ne bude dominantno prezaštićujuć. Jer ako jeste Vašem detetu ne dajete šansu da razvija i uvežbava veštine koje su mu potrebne da su suočava sa novim situacijama u okvirima u kojima se oseća dobro. Razvijaće samostidljivost i neće razvijati veštine za komunikaciju sa ljudima. Postoje istraživanja koja ukazuju da roditelji koji ne štite decu od stresnih situacija, prevazilaze svoju stidljivost. Međutim, jako je vašno pronaći ravnotežu, koja će pozitivno uticati na Vaše dete. Ukoliko terate dete u za njega teške situacije, ono Vas ne doživljava kao podršku, već naprotiv i postaje još povučenije.
Neke psihološke studije ukazuju da stidljivost kod dece može da bude podstaknuto kada su roditelji nedosledni u svojoj ranoj brizi o deci, u periodu kada se razvija adekvatna veza između majke i deteta. Ako majka u tom periodu nije dosledna u odnosu na detetove potrebe, ne prepoznaje ih i ne reaguje adekvatno, razvija se nesigurna veza. Tu nesigurnu vezu beba kako odrasta prenosi na sve odnose sa ljudima, odnosi se prema njima stegnuto, stidljivo.
Ukoliko roditelj nije siguran na koji način može da pomogne svom stidljivom detetu da se lakše uklopi u socijalnu sredinu i odgovori izazovima, predlaže se da konsultuje psihologa.
